Predstavnici nemačkih nevladinih organizacija koji borave u Nišu razgovarali su u Medija centru sa aktivistima YUROM Centra i HELP-a.

Direktor YUROM Centra, Osman Balić je naglasio da je problem migracije Roma u zemlje EU pre svega politički problem. Prema njegovim rečima, već 13 godina se govori o readmisiiji, a država Srbija nije napravila sistem koji bi omogućio da oni koji se vrate imaju normalan život.
Kad iz Nemačke vratiti Rome u "sigurnu zemlju Srbiju", rekao je Balić, dočeka ih statistika:
97% radno sposobnih Roma je nezaposleno, sto predstavlja ekonomski genocid,
50.000 Roma u Srbiji živi od djubreta
37% Roma nema odgovarajući pristup vodi za piće
67% domaćinstava nema kanalizaciju
11% nema struje
54% nema kupatilo u kući
0,01% Roma je zapošljeno u državnoj administraciji, a pripada narodu koji čini 2% ukupnog stanovništva Srbije
12,7% romske dece je obuhvaćeno potpunom imunizacijom
od 100 Roma samo jedan doživi 60-ti rodjenadan...
Nebezbednost, nemogućnost da svoju imovinu, koja je u vlasništvu porodice generacijama, legalizuju, samo su jos neki od ogromnim problema sa kojima se Romi u Srbiji svakodnevno susreću, pa ne treba da čudi težnja velikog broja ljudi da sreću i normalne uslove za život i rad potraže u nekoj od uredjenijih zemlja.
Maša Bubanj, rukovodilac HELP-a u Nišu je naglasila da je ta organizacija u poslednje 4 godine pomogla da 400 Roma započne neki biznis i stvori sebi bolje uslove za život.

"Vratiti Rome iz Nemačke, čija deca ne znaju srpski jezik, isto je što i presadjivati biljku koja je u cvetu, nehumano i nemoguće", rekao je Balić i predložio formiranje Klastera nevladinih organizacija iz Nemačke i Srbije čiji bi osnovni zadatak bio pružanje pomoći readmisantima.

 

TANjUG, 28 Septembar 2016.17:25
 

Na Filološkom fakultetu u Beogradu danas su svečano dodeljeni sertifikati polaznicima koji su položili ispit znanja iz romskog jezika sa elementima nacionalne kulture, a državni sekretar u Ministarstvu za rad Nenad Ivanišević je tim povodom poručio da je to istorijski korak za romski jezik.

Ivanišević, koji je i predsednik Saveta za unapređivanje položaja Roma i sprovođenje Dekade Roma, istakao je da je reč o projektu ,,Uvođenje romskog jezika sa elementima nacionalne kulture u osnovne škole u Srbiji", u okviru kog je organizovan ispit.

Ocenivši ovaj projekat istorijskim korakom za romski jezik, Ivanišević je izrazio nadu da će ubuduće biti i veliki broj polaznika kursa koji nisu romske nacionalnosti.

Srpsko društvo, prema njegovim rečima, treba da upozna jezik i kulturu nacionalnih manjina da bi moglo da se govori o pravoj integraciji, saopštilo je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Predsednik Romskog nacionalnog saveta Vitomir Mihajlović izjavio je da proces uvođenja romskog jezika u osnovne škole u Srbiji traje četrdeset godina i da su sadašnje aktivnosti po pitanju edukacije učitelja i uvođenja jezika u obrazovne ustanove najznačajnije za inkluziju Roma

Uz pomoć projekta polaznici seminara će imati mogućnost da se zaposle u školama u kojima postoje uslovi da se realizuje nastava predmeta romski jezik sa elementima nacionalne kulture.

Od 56 kandidata, koliko je bilo prijavljeno za polaganje ispita, test je uspešno završilo njih 47

06.09.2016.

Sinti i Romi integralni deo Evrope

Govor Klaudije Rot (Claudia Roth), Potpredsednice nemačkog parlamenta na kraju konferencije OEBS-a, Saveta Evrope i Centralnog saveta nemačkih Sinta i Roma „Protiv anticiganizma (diskriminacije Roma): Uloga političkih lidera u borbi protiv diskriminacije, rasizma, zločina mržnje i nasilja prema zajednicama Roma i Sinta“.

Evropska sala, Ministarstvo spoljnih poslova
Berlin, 6 septembar 2016.

(Izgovorena reč će biti obavezujuća!)

Poštovane dame i gospodo,
cenjene zastupnice i zastupnici OEBS-a, Evropskog saveta, centralnog saveta nemačkih Sinta i Roma,
poštovane koleginice i kolege iz Ministarstva spoljnih poslova, Evropskih i nacionalnih skupština,
dragi prijatelji,

Raduje me što danas ovde pred Vama mogu da govorim. I ovo nije floskula na početku mog govora. Tema ove Konferencije mi zaista leži na srcu.

I dobro je videti da se o anticiganizmu, o kome se isuviše često ćuti u Evropi, može razgovarati na ovom nivou.

Angažovanje na polju ravnopravnosti Sinta i Roma me prati od kada sam počela politički da razmišljam.

Ovo može da zvuči odlučno i ratoborno; međutim ovo takođe ima i gorko-negativnu konotaciju: Pokazuje naime, koliko sporo napredujemo, i koliko malo napretka možemo da zabeležimo.

Ni jednog drugog dana me ovo saznanje nije pogodilo kao na dan 70. godišnjice raspuštanja „Ciganskog logora“ u Aušvicu - Birkenau. 2. avgusta 2014. sam na licu mesta imala priliku da razgovaram sa preživelim, njihovim rođacima, njihovim potomcima. Na mestu, gde su nekada bile izbrisane sve ljudske vrednosti, a koje do današnjeg dana obeležava kraj svake civilizacije. Ovo mesto, koje ima moć da uguši svaku reč, svaki gest.

Bio je to najteži govor u mojoj političkoj karijeri, a još uvek sam pod tim utiskom. Ti utisci se protežu i do današnjih dana, kada su me zamolili da ponovo govorim o „Anticiganzmu“ i pri tom da odgovorim na jedno sasvim konkretno pitanje: Šta mogu članice i članovi parlamenata konkretno da učine protiv anticiganizma, šta možemo da učinimo za prava Sinta i Roma u Evropi?

Suočeni sa neznatnim napretkom koji se može videti u borbi protiv anticiganzima, prvi odgovor na ovo pitanje glasi: pre svega treba da pokažemo izdržljivost. Onaj koji kao političar stremi brzim uspesima, trebalo bi da traži drugo težište. Ako je nečiji primarni cilj pobeda na izborima i dobijanje poena na osnovu jednostavnih odgovora, taj ne može imati uspeha kada se radi o „anticiganizmu“.

Međutim, onome koji u okviru svog rada u parlamentu zaista želi da dovede do promena, ne preostaje ništa drugo osim da stalno stavlja na dnevni red aniticiganizam, diskriminaciju Roma i da se na dnevnom nivou bori protiv toga.

Jer, činjenica je da ne postoji gotovo ni jedno polje političkog rada gde anticiganizam, odn. diskriminacija Roma nema nikakvu ulogu.

To ne čudi. Ipak ovde govorimo o sistematskoj i vekovnoj diskriminaciji najveće manjine na našem kontinentu, u svim zemljama Evrope. Govorimo o duboko ukorenjenom odbijanju i izopštavanju koje sam videla svojim očima u romskim getima u Srbiji i Bugarskoj, na Kosovu i u Mađarskoj.

Tamo sam bila svedok teške bede, neviđene nepravde, odsustva svake šanse, i na žalost suviše često beskrajne beznadežnosti u očima majki i očeva. Onda kada im se uskraćuje zdravstvena zaštita. Kada njihovu decu šalju u specijalne škole, samo zato što su Romi. Kada je tržište rada za njih skoro zatvoreno. I kada im se oduzimaju najelementarnija prava učešća u društvu.

Sve ovo ima svoju težinu; ali dozvolite mi da kao Potpredsednica Nemačkog parlamenta dodam; anticiganizam i izopštavanje Roma naročito imaju svoju težinu u ovoj zemlji. Stotine hiljada Roma su bile žrtve nacionalsocijalističkog režima, koji je sebi postavio za cilj da uništi njihovu celokupnu kulturu, a kao posledica toga cilja je, da se protiv Roma u celoj Evropi postupalo uz najveću brutalnost.

Utoliko je više zastrašujuće kada koleginice i kolege i ovde u Nemačkoj anticiganizam ne samo ignorišu ili mu umanjuju značaj, već sistematski učvršćuju ozlojeđenost i koriste je u izborne i političke svrhe, npr. kada kombinuju anti-evropsku ozlojeđenost sa anticiganističkim pozicijama i nahuškavaju ih jedno protiv drugog. Tako što Rome poistovećuju sa siromaštvom, nedovoljnim obrazovanjem i kriminalom, brojčano najveća manjina Evrope postaje stalno onaj DRUGI, pripada GRUPI sa kojom niko ništa neće da ima, sa kojom i SAMI NIŠTA NEMAMO.

Ali oni su deo nas, oko 70.000 Sinta i Roma u Nemačkoj, oni su deo nas, 12 miliona Sinta i Roma u Evropi, a mi smo deo njih. Zbog toga: mi svi, a na kraju i ne manje važno mi članice i članovi parlamenata, imamo zajedničku obavezu da se borimo protiv stvaranja stereotipa i da Sinte i Rome priznamo za ono, što i jesu: ljudi koji su siromašni i bogati, obrazovani i neobrazovani, koji mogu biti u Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Mađarskoj ili Australiji.

Međutim, svesno poigravanje stereotipima izopštava i ne nudi nikakvo rešenje, ni za jedan problem. To važi utoliko više, što već duže vremena posmatramo kako u Nemačkoj, kako u celoj Evropi, sve više raste ozlojeđenost prema Sintima i Romima, kako svakodnevno raste anticiganizam.

Moj odgovor na pitanje šta kao članovi parlamenta možemo da preduzmemo protiv diskriminacije Sinta i Roma, glasi: Mi, a to razumem i kao eksplicitnu opomenu upućenu tzv. većinskim partijama, bi trebalo jednom za sva vremena da prestanemo da vodimo jeftinu izbornu kampanju dajući jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, i da se angažovano bavimo izazovima radije sutra nego danas.

To sasvim konkretno znači da se ozbiljno treba baviti EU strategijom za Rome i da je treba sprovesti u potpunosti. To naravno važi za politiku u sopstvenoj zemlji. Međutim, to isto tako treba da bude stalna tema kada vodimo razgovore sa predstavnicama i predstavnicima partnerskih zemalja u Evropi, kada razmenjujemo iskustva sa koleginicama i kolegama iz zemalja sa statusom kandidata za ulazak u Evropsku Uniju, ili kada posećujemo te zemlje.

Isto tako bih želela, a to verovatno ovde u Ministarstvu spoljnih poslova nikoga ne bi iznenadilo, da je Nemačka konsekventno pružila podršku EU strategiji za Rome: da je Savezna vlada sačinila nacionalni akcioni plan; kada bi nacionalna kancelarija bila bolje finansirana; kada bi se video pomak u formiranju ekspertske komisije za anticiganizam; kada bi se sa najnovijom klasifikacijom „sigurnih zemalja porekla“ ophodilo pažljivije u smislu začaranog kruga diskriminacije, izopštavanja i siromaštva Roma.